Ne mislim ja da sam pesnik. Niti mislim da umem da napišem nešto i da to bude
Pesma
Znam da znam sta osećam, kad šetam obalom reke – obično mi tad i proradi sevdah. Kad osetim miris vode.
Moraću jedared da naučim i da plivam… Pa da Vam i otplivam nešto…
U vremenu Velikog Ludila, u kome vladaju jahači Kurta i Murta, i u kome mi svi znamo svoja Prava i svako od nas ima svoje Mišljenje, a ne znamo ko stanuje ispod nas i telefonom čestitamo slavu jedni drugima, mislim da nije neki greh pisati loše pesme.
Na kraju krajeva, što bih se mučio da pišem dobre… Jer i da su dobre, ne znam da li bih znao kad su dobre. Kao mudrost – kad pomisliš za sebe da si pametan il’ mudar, to je kao kad malo jače stisneš sapun. Isklizne ti iz ruke – sve ima svoju granicu.
Kao i Vaše strpljenje, predpostavljam…
Odkud
– mom prijatelju i gospodinu Slobodanu Amanoviću, slikaru iz Knina –
odkud tako malo
mira u tišini
istine u rečima
razloga u pravdi
igram se rečima
kao ljudima
a ima raznih
nedostaje smeha u šali
nedostaje razgovora u pričanju
i sve je manje
vazduha u vetru
sto je više prašine u grlu
i oni koji znaju
valjda neće da kažu
da li su to ostale samo kuće
ili su samo otišli ljudi
ne bi se trebalo igrati rečima
kao ljudima
(i ne ljutiš se za ono)
šesta lička preko okučana?
šta ćeš
– volimo da jedemo meso
(a ne volimo da vidimo krv)
mada mora da je teško kad stigneš
na cilj
i vidiš da si na pola puta
moj druže Kameni
peče jezik plameni…
dok padaju planine
i uzdah je kao pesma
a plač kao rima
Nepoljubljenoj dragoj
– polovna pesma –
ne može se biti slobodan
i biti srećan
i svaki cilj
čeka
nekog ko traži
cilj
a lutaju
opijeni
razbuktanom željom
i iscrpljeni od strasti
beže
od svog prvog ja
ne može se biti
slobodan
i biti ja